Re­dak je slu­čaj u na­šoj sre­di­ni da kći na­sta­vi di­je­lo svo­ga oca. I da o obo­je, u svo­jem umjet­nič­kom dje­lo­va­nju, po­stig­nu re­zul­ta­te svjet­ske vri­jed­no­sti. Sli­kar Uroš To­ško­vić (je­dan od naj­bo­ljih cr­ta­ča) otac je sli­kar­ke i gra­fi­čar­ke Ma­ri­je To­ško­vić, umjet­ni­ce vi­so­kog me­đu­na­rod­nog ugle­da. I kći je kao što je otac član vi­še do­ma­ćih i ino­stra­nih po­zna­tih udru­že­nja. Sli­kar­ka Ma­ri­ja To­ško­vić je­dan je od osni­va­ča gra­fič­kog ate­ljea „Con­tra­pro­va” u Li­sa­bo­nu. Pri­je par da­na otvo­re­na je nje­na 11 sa­mo­stal­na iz­lo­žba u ga­le­ri­ji „Jo­sip Be­po Ben­ko­vić”, ko­ja no­si na­ziv „Be­sti­ja­ri­kjum” na ko­jem je pri­ka­za­no 30 ra­do­va.
- U iz­vor­nom smi­slu „Be­sti­ja­ri­jum” je en­ci­klo­pe­di­ja ži­vo­ta, od­no­sno zvi­je­ri, ka­ko re­al­nih ta­ko i mi­to­lo­ških, ima­gi­nar­nih za­čud­nih ko­je po­red opi­sa sa­dr­že i vje­ro­va­nja u ve­zi sa od­re­đe­nim vr­sta­ma, a ka­sni­je pre­ra­sta­ju čak i u iz­da­nja sa im­pli­cit­nim mo­ra­li­za­tor­skim po­u­ka­ma. Vre­me­nom, po­jam be­sti­ja­ri­ju­ma pre­no­si se i u dru­ge sfe­re ži­vo­ta i vr­lo če­sto se ko­ri­sti u kon­tek­stu opi­si­va­nja kom­plek­sne re­la­ci­je čo­vje­ka i ani­mal­nog u nje­mu i sve­ga što iz te re­la­ci­je mo­že pro­i­za­ći. Te­ma „Be­sti­ja­ri­ju­ma” ima ve­o­ma dug vi­jek tra­ja­nja, od an­ti­ke, pre­ko sred­njeg vi­je­ka, mo­der­nog do­ba do da­nas, u sa­vre­me­nom svi­je­tu ve­o­ma je ak­tu­el­na - re­kla je na otva­ra­nju iz­lo­žbe isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Ana Iva­no­vić.
Ona je na­gla­si­la i da „Be­sti­ja­ri­jum” Ma­ri­je To­ško­vić na sup­ti­lan na­čin po­ve­zje one ta­na­ne li­ni­je, is­pre­ple­ta­ne u sva­kom čo­vje­ku ko­ji se lo­mi iz­me­đu na­go­na i ra­zu­ma – „ono­ga što bi iz unu­tar­njih du­bi­na iza­šlo u si­ro­vom ob­li­ku kao iz­vor­na emo­ci­ja i ono­ga što se pod­ra­zu­mje­va kao po­dob­no po­na­ša­nje”.
- Njen svi­jet lju­di i ži­vo­ti­nja je u si­ner­gi­ji, ona ne ras­po­lu­ču­je i ne odva­ja da bi čo­vjek bio čo­vjek, a ani­mal­no u nje­mu ne­što što tre­ba ugu­ši­ti, spu­ta­ti i sa­bi­ti. Njen čo­vjek je pa­ra­dig­ma tih fi­nih, krat­kih pre­la­za ko­je su­o­ča­va­ju sa be­sti­ja­nim pro­sto­ri­ma u na­ma stva­ra. Iz tog su­o­ča­va­nja mo­že­mo do­ći do to­ga da sa­mo ka­da se pri­bli­ži­mo na­šem unu­tra­njem svi­je­tu, spo­zna­mo ga i pri­gr­li­mo, mo­že­mo bi­ti slo­bod­ni – na­gla­si­la je Ana Iva­no­vić.
- Dra­go mi je da her­ceg­nov­ska pu­bli­ka na ova­ko to­pao na­čin pri­hva­ti­la ovu iz­lo­žbu. Po­sje­ta je vi­še ne­go do­bra. Po­ku­ša­la sam da pre­ne­sem kom­plet­ne ide­je na je­dan jed­no­sta­van na­čin. U tom di­ja­lo­gu ljud­skog i ži­vo­tinj­skog po­ku­ša­la sam da na­đem slič­no­sti .Tra­žim gra­ni­cu iz­me­đu ljud­skog i ži­vo­tinj­skog. Ra­dom po­ku­ša­vam da od­go­vo­rim ka­ko čo­vjek gu­bi slo­bo­du dok je ta slo­bo­da kod ži­vo­ti­nje ap­so­lut­na i ne­iz­bor­na. Ovo je pri­ča od­no­sno di­ja­log o slo­bo­di iz­me­đu čo­vje­ka i ži­vo­ti­nja – ka­za­la je To­ško­vić.
Ona je na­gla­si­la da je po­sve­će­na gra­fi­ci i cr­te­ži­ma, a da je li­ni­ja na­čin ko­jim se iz­ra­ža­va. Za svo­je ra­do­ve ko­ri­sti cr­no i bi­je­lo.
- Li­ni­ja je ta ko­ja opi­su­je, ko­ja se mi­go­lji kao re­ci­mo vo­da ko­ja na­la­zi pu­ko­ti­ne u ka­me­nu ona spa­ja ili raz­dva­ja i tvo­ri pro­ti­pe ka­rak­te­ra sa­ku­plje­ne u ra­do­ve jed­ne ilo­žbe. Gra­fi­ka i cr­tež su bo­gat za­nat ko­jim upra­vlja ma­šta – ka­za­la je ona.
Z.Š


Kćer­ka sli­ka­ra i sli­kar­ke

Umjet­ni­ca is­ti­če da da svo­je ži­vot­no opre­de­lje­nje ni­je mo­gla da uti­če.
- Ja sam kćer­ka sli­ka­ra i sli­kar­ke. Na­rav­no da je to uti­ca­lo na me­ne i moj umjet­nič­ki i ži­vot­ni put. Ima­la sam sre­će da me je otac Uroš učio pr­vom in­te­zi­te­tu li­ni­je i za­hva­lju­ći i nje­mu­ja sam se u nju za­lju­bi­la i da­la joj­ne­ki svoj­sop­stve­ni ka­rak­ter svo­jim ba­vlje­njem gra­fi­kom i cr­te­žom. Po­ku­ša­vam da idem svo­jim pu­tem ika­zu­jem svo­ju isti­nu. Stva­ra­nje je okru­že­no vre­me­nom, do­ga­đa­ji­ma, pri­li­ka­ma, ne­spo­ra­zu­mi­ma, su­ko­bi­ma, nerz­mi­je­va­nji­ma. Zar sve to ni­je je­dan im­puls vi­še, po­sti­caj bez ko­ga se ne­mo­že? Zar to ni­je osno­va od ko­je se po­la­zi u rad, ustva­ra­nje ne­čeg no­vog - za­klju­či­la je Ma­ri­ja To­ško­vić.